Priča jesenskog šešira

Pozdrav, ja sam Šeširko. Došao sam u Slavoniju da se ukrasim za natjecanje koje mi šeširi održavamo svake godine. Stanujem u Šeširgradu, odakle i dolazim. Na sebi nosim lišće, orahe, kestenje, kukuruz te suncokret. Tu sam upoznao nove prijatelje. Lastavicu Laru, lišće Marka, Luku i Lovru, ježa Ježurka, vrapce Mirka i Žirka, rode koje se spremaju za put i mnoge druge. Nažalost donosim kišu i gumene čizme s njom, jak vjetar te blatnjave patike. Na putu u Slavoniju sreo sam svog novog prijatelja vrapčića Lea. On se dok je letio zabio u auto i pao na stazu. Glava ga je jako boljela i nije se mogao pomaknuti. Kada je ugledao mene zamolio me za pomoć. Pohitio sam mu u pomoć. Ispričao mi je što se dogodilo. Rekao je da je bio na putu kući, zagledao se u šareno stablo i BOOM! Pao je na pod i počela ga je boljeti glava. Pitao sam ga gdje stanuje. Rekao je da stanuje u Slavoniji i da mu je tamo dom. Ja sam rekao da sam krenuo u Slavoniju i da ga mogu povesti. Zahvalio mi je i tada smo moj prijatelj i ja krenuli na put, jako dug put. Put zapravo nije bio dug, ali kada idete brzinom šešira (i to vam još otežava vjetar) put je dug. Putem smo se bolje upoznali. Saznao sam da je išao u posjet prijatelju u Pulu. Obojici nam je bilo drago što samo se upoznali. Do kraja jeseni ostali smo super prijatelji. Bilo nam je teško oprostiti se, ali malo nam je pomoglo to što smo znali da ćemo se vidjeti iduće jeseni. Pozdravili smo se i krenuo sam natrag u Šeširgrad. Svakako preporučujem da onima koji nikad nisu bili u Slavoniji da ju posjete i poštujte svakog vrapca i ne ubijajte ih možda je baš taj vrabac kojeg vidite dobri vrabac Leo. Također pozdrav i vama vidimo se iduće jeseni! 

Jana Mikuš